Profesionalni „čitači“ iz kubanskih fabrika cigara

in Highlights/Soul Food by

Kako su Kubanci oplemenili rutinu radnika u fabrikama

Zamislite kako je kada svaki dan radite jednu te istu, rutinsku radnju, bez mnogo razmišljanja. Kao što je, na primer, rad u fabrikama kubanskih cigara. Motate tako jednu cigaru, pa osamdesetu, pa dvehiljaditu i ni o čemu ne razmišljate ceo dan. Samo sedite, sečete listove duvana, slažete ih i motate, vešto, lagano, automatizovano, precizno, savršeno ujednačeno, ali bez trunke umnog napora. Ili još gore, izvodeći ovu radnju  nerazmišljajući o njoj,  imate ogroman prostor za previše razmišljanja?

Upravo o tome su razmišljali radnici fabrika cigara sa Kube sredinom 19.-og veka kada su došli na ideju da kreiraju jedno posebno radno mesto koje će im sate monotonog i preciznog rada ispuniti hranom za duh, pomoći im da se informišu i obrazuju, ali i da uposle um.

Oko 1865. godine, prvo u Havani, a zatim i širom Kube,  radnici  su odlučili da zaposle profesionalne „čitače“ koji bi im u prostorijama fabrike tokom radnog vremena čitali naglas. Sastavili su komitet tj. žiri koji je organizovao ozbiljne audicije za čitače, a svaki radnik je od svoje plate odvojio deo za ovo novo, neobično radno mesto od koga će svi imati „duhovnu korist“.  Svakako, čitač nije mogao biti bilo ko – potencijalni kandidat je morao da ima savršenu dikciju i da bude u stanju da izvede tj. odglumi tri različite uloge.  Čitač bi sedao na uzdignutoj platformi da bi svi mogli da ga čuju i čitao bi sadržaj koji su radnici sami birali, od dnevnih novina do književnih klasika, kao što su Don Kihot ili Grof Montekristo. Zanimljiva je i činjenica da su poznate kubanske cigare Grof Montekristo nazvane po ovom romanu.

I ne samo da su radnici sedeli i pasivno upijali pročitane priče, već bi često zaustavili svoju manufakturu da aplauzom nagrade izražajno i uzbudljivo pročitano „mesto“. Oni su aktivno učestvovali, obrazovali su se, komentarisali i razgovarali o filozofskim idejama i porukama pročitanih dela. A to nije uvek bilo po volji vlasnika fabrika, jer, pogađate, kome su još potrebni obrazovani radnici sa „opasnim“ filozofskim idejama? Vlasnici fabrika su se ponekad plašili radikalnijih i liberalnijih dela koje su čitači čitali, pa bi se dešavalo da ih otpuste što je dovodilo do negodovanja radnika, pa i štrajkova.

Primer koji ilustruje koliko su se neki vlasnici fabrika plašili čitača je način na koji se ova tradicija prenela u SAD, gde nije dugo potrajala.  Dela koja čitači čitaju radnicma brzo su u SAD okarakterisana kao opasna komunistička propaganda, pa su čitači zabranjeni, što je dovelo do velikih demonstracija i štrajkova, kasnije nasilno ugušenih uz pomoć države. Institucija čitača u SAD je ukinuta i zamenjena radiom.

A šta se desilo sa čitačima na Kubi?

Tradicija čitanja tokom radnog vremena na Kubi se zadržala do dana današnjeg i još uvek je živa. Jer dobre tradicije ne treba menjati.

Оставите одговор

Your email address will not be published.

*