Filip Grbić – Autentičnost nije autentična ako se svodi na stilizaciju vlastitog egoizma

in Razgovori by

Filip Grbić, pisac i profesor filozofije, dobitnik nagrade Miloša Crnjanskog za roman « Ruminacije o predstojećoj katastrofi »,  o modernom vremenu, autentičnosti, pisanju

Živimo u vremenu u kome nam se dešava možda najveća i najbrža tehnološka revolucija, još od industrijske revolucije – AI, Blockchain, sve ove tehnologije menjaju svet koji poznajemo ekstremnom brzinom. I književnost i pisana reč se prilagođavaju online formatima, a ljudi su nezaintereosvani za dublje i ozbiljnije sadržaje, te traže laku zabavu, easy to digest sadržaj, sve kraće i sve banalnije tekstove. Gde je tu književnost i kakva je njena budućnost ? Koji je njen značaj i vrednost danas?

Ako sednem za svoj pisaći sto razmišljajući o burnim promenama koje precizno nabrajaš sigurno neću biti u stanju da zapišem nijednu jedinu rečenicu. Pokušaću da opišem raspoloženje koje u mom slučaju prethodi pisanju : svet ubrzano srlja u propast, moji savremenici su savršeno ravnodušni prema svemu što mene uzbuđuje i izluđuje, ukratko situacija je beznadežna. Okej, sad bih mogao da nastavim tamo gde sam sinoć stao. Ako su ljudi, kao što kažeš, nezainteresovani za dublje sadržaje, onda sam ja nezainteresovan za njihovu nezainteresovanost. Čitaoce zamišljam kao svoje sagovornike, individue u punom smislu te reči, ne posmatram ih kao kupce na tržištu. Situacija u svetu ne sme da posluži kao opravdanje za lošu književnost. Ona u celini zavisi od sposobnosti pisca da pronađe uvreljiv oblik za svoj pokušaj da saopšti istinu o sebi i svetu.

U svetu u kome trend političke (over)korektnosti gotovo preti da uguši slobodu govora i misli, koliko je i da li je moderna književnost pod uticajem ovog trenda i koliko joj to oduzima moć i autentičnost?

Mi navodno živimo u postideološkom vremenu, neprimećujući da je gotovo sve što govorimo i radimo izrazito ideološki usmereno. Nakon što se ekonomska kriza poslednjih godina pretvorila u otvorenu političku krizu, Fukujamina teza o « kraju istorije » počela je da zvuči zastarelo. Liberalna demokratija se polako povlači pred usponom autoritarnih oblika upravljanja. Zbog toga ne bi trebalo da padamo u vatru. Proučavanje istorije nam pomaže da shvatimo da smene političkih elita nisu ništa drugo do opasne, potencijalno krvave lakrdije koje pristojnim ljudima ne donose nikakvo dobro. Otvoreno zastupanje vladajućih ideoloških postulata smatram vrstom književnog beščašća, zastupanje ideoloških postulata koji se suprotstavljaju vladajućim smatram nepotrebnom provokacijom kojoj sam i sam u Ruminacijama donekle podlegao. Svojim pisanjem sam relativno zadovoljan kada uspešno odolevam toj nesnosnoj potrebi da bilo šta zastupam politički.

Prošle godine je objavljen tvoj prvi roman „Ruminacije o predstojećoj katastrofi.“ Koliko je za tebe bilo teško (ili lako) napisati roman, a koliko je velika potreba da se piše? Koliko je bilo potrebno vremena, truda, discipline za ovaj poduhvat? Kako si uskladio pisanje sa svakodnevnim obavezama imajući u vidu da imaš stalan posao i porodicu?

Ako ne pišem nekoliko nedelja počinjem da se gušim. Ta vrsta pritiska mora, na ovaj ili onaj način, da stvori priliku za rad. Pisanje nije teško, ali sve ostalo jeste, uključujući i svakodnevne obaveze poput ustajanja iz kreveta, tuširanja, oblačenja itd. Dobro je da imam sve te obaveze, ma koliko inače gunđao, bez njih ne bih imao razlog da ustanem iz kreveta. Doduše, najviše me umara interakcija sa ljudima. Nekoliko sati fizičkog rada me ne umori kao što me umori pola sata ispraznog razgovora sa neinspirativnom osobom. Najveći neprijatelj mog pisanja nisu obaveze, već moja neobjašnjiva potreba da udovoljavam ljudima koji nisu moji bližnji.

Relativno skoro je štampano i drugo izdanje tvog romana koji je u međuvremenu  nagrađen nagradom Miloša Crnjanskog. Koliko ti laska to priznanje, a koliko  te nervira medijska pažnja i zašto?

Nagrada je, naravno, bila dobra vest, zahvaljujući njoj Ruminacije lakše nalaze put do svojih čitalaca. Neki pisci se osećaju komforno u javnosti, ja svakako nisam jedan od njih. U tom smislu sam neizlečivi hajdegerijanac –  za mene je javnost područje anonimnosti, bezličnosti, glumatanja i neiskrenosti. Posle javnih nastupa mi uvek treba oporavak. Najviše držim do svoje privatne sfere i kad pišem ne radim to kako bih izazvao ove ili one reakcije u javnosti, nego to radim tako kao da hoću nešto važno da podelim sa svojim najbližim ljudima. Vidim da čitaoci cene iskrenost i poverljiv, gotovo ispovedni ton u mom romanu.

Svaki autor ima neki svoj način, sistem za pisanje velike forme kao što je roman. Ti počnes od likova, pa intenzivno razmišljaš o njima i pustiš ih da vode „svoj život“ i razvijaju priču. Koliko su tvoji likovi autentični, a koliko su deo tebe?

Upravo tako, s nekim junacima živim godinama, pa kad sednem za sto i počnem da pišem to više doživljavam kao otkrivanje nego kao stvaranje. Puštam svoje likove da stupe u međusobne odnose i onda oni klize u različite situacije gotovo bez moje volje, pokoravajući se unutrašnjim zakonima vlastitih karaktera. Čudnovat je način na koji junaci nasleđuju osobine autora i njegovih poznanika. Moj utisak je da oni više sami uzimaju nego što im ja dajem. Volim kad vidim da mi se neko od njih „otrgao“, ljutim se na sebe kad opazim da sam se o nekoga od njih „ogrešio“.

Porede te sa francuskim Uelbekom. Da li ti prija ovo poređenje, budući da si izjavio da ti je on, pored Dostojevskog, jedan od književnih uzora? Koje su to sličnosti koje ti vidiš između ovog književnika i sebe, a koje su razlike?

To poređenje mi s jedne strane veoma prija, s druge strane me iskreno brine. Mišel Uelbek je dugo bio jedini savremeni pisac koji je umeo da me očara, baci u sirće, nasmeje do suza. Divim se poštenju i jednostavnosti s kojima on piše svoje romane. Ne pokušava da nas impresionira svojim stilom, ne proserava se, radnja je u njegovim knjigama sekundarna i brzo se zaboravlja, ali njegovi junaci su živi i prate vas dugo posle završenog čitanja. Međutim, Uelbek je, kao pravi pisac, žrtva svojih istina. Njegovo telesno propadanje poslednjih godina ostavlja uznemirujući utisak. Ima nečeg uzvišenog i asketskog u doslednosti s kojom se taj čovek uzdržava od svih oblika zemaljske sreće, a kao što znamo, zemaljska sreća je jedina sreća koju on priznaje.

Nedavno si izjavio da je svet stvoren po meri tračkih sluškinja. Šta si želeo da kažeš time? U svakom vremenu postoje neki autentični pojedinci koji su posebni, koji sve rade na neki svoj, drugačiji način. Da li danas uopšte možemo da govorimo o autentičnim ličnostima? I šta je uopšte po tebi autentična ličnost? Koga bi izdvojio?

Izdvajam Talesa iz Mileta, po predanju, prvog grčkog filozofa kome se tračka sluškinja smejala kada je jednom prilikom pao u bunar dok je posmatrao zvezde. Želeo bih odmah da raščistimo jednu stvar: nemam ništa protiv izumrlih tračkih sluškinja, poslužio sam se ovim anegdotskim slučajem, jer je besmrtan u svojoj egzemplarnosti. Postoji cena koju čovek mora da plati za svoju autentičnost (gledanje u zvezde), on mora biti spreman na to da će izgubiti sposobnost za snalaženje u svakodnevnom životu (pad u bunar) i da će mu se rugati neautentična većina (tračka sluškinja).

Da li i kako ti lično neguješ autentičnost, kako u svom delu, tako i u životu? Kako se iznedri, otkriva, čuva i neguje autentičnost? Šta je najvažnije? Šta su prepreke ? Šta je cena,  šta nagrada ? Da li je autentičnost uvek očigledna ili je nekada skrivena iza obične ‘fasade’ ?

Ako autentičnost počne da se tretira kao svojstvo ličnosti koje zahteva negu onda je to pouzdan znak da se tu ispalo iz autentičnosti. Autentičnost nije autentična ako se svodi na stilizaciju vlastitog egoizma; milenijalci su ludi, jer veruju da će postati autentični ukoliko napuste dobro plaćene poslove samo da bi preduzeli putovanje oko sveta, posle kog upisuju kurs joge ili počinju da plešu tango. To ludavanje se pre ili kasnije završi na mestu gde je « plač i škrgut zuba ». Ne znam kad sam autentičan, ali znam kad nisam – to su situacije kada moja savest urla na mene pokušavajući da me upozori na opasnost da ću svojim ponašanjem promašiti samog sebe, jer na kraju krajeva o tome se radi u autentičnosti, o životu u skladu sa sobom, a ne u skladu s bilo čijim predstavama o tome šta je autentično.

Оставите одговор

Your email address will not be published.

*